Šta da obučem???

Ne znam za vas, al mene stalno muči isto pitanje. Ovo iz naslova... Ja stvarno ne znam koliko garderobe jedna poštena devojka treba da ima, da ne bi imala ovu dilemu. Svakodnevno. Mislim, ponekad se desi da se ne mučim, stvarno, da se obučem iz prve. Al mnogo češće se dešava da jednostavno ne mooogu da se smislim. Da se razumemo, ne mislim ja da imam malo garderobe. Znam, znam da drugi imaju manje, znam... Al meni nekako uvek nešto treba... Ne daj Bože da odem u tržni centar, a da je moja finansijska situacija loša, kao što obično jeste. To je stvarno mučenje za mene, ma koliko to smešno zvučalo... Jer ja uvek nešto vidim, bar nešto. Pa ne mogu da kupim. Pa kao za bedu uz to nešto smislim 1000 kombinacija sa svojom postojećom odećom. I to baš dobrih kombinacija. Pa onda kad god negde treba da krenem, naravno, mislim na te kombinacije. I onda patim. Baš iskreno patim. Onda krenem da ubeđujem sebe da to i nije nešto posebno, kao neko to već ima (ovo najčešće pali), ili gde ću to da nosim (ovo nikad ne pali), ili ne sviđa se mom dečku (jer me on tako teši, kao ne sviđa mu se, a znam da mu se sviđa). I tako sam ja iskreno tužna sve dok ne smislim kako da se pozajmim, zadužim i odem u minus da bih to nešto kupila. E, onda je najbolja stvar koja može da mi se desi, kad ipak nađem novac, da se to nešto prodalo. Tad izgovaram da mi nije bilo suđeno. I da vam kažem, stvarno to mislim. Da je bilo suđeno, ne bi se prodalo. A još sam uštedela. Tačnije nisam se zadužila, jer ja ne štedim, ne ide mi to nešto. A znate šta još volim. Kad se desi to da mi se nešto svidi, a ja nemam para jelte, ali probam to nešto, a ono mi ne stoji. Onda poštedim sebe i te patnje. I uopšte ne razmišljam o tome. Zato sve treba probati. To me je naučila mama još kad sam bila mala. Jednom je bila ubeđena da mi je jakna koja mi se straaaaašno svidela mala, pa mi je rekla da je probam. Bila je poslednja, i stajala mi je savršeno. Mama se ugrizla za jezik i kupila mi je. A ja sam naučila da sve probam :) Nekad upali, nekad ne. Kad upali bar znam da je to nešto stvoreno za mene, a kad ne upali, ja ne patim. I tako, obrni okreni, večito pitanje mnogih devojaka (mislim, stvarno se nadam da je to pitanje mnogih), ne može da se reši, čini mi se nikad. Koliko god stvari imale, koliko god kreativne bile, mi ćemo uvek stati ispred ormana, nasloniti se i pomisliti "Šta da obučem?". Ponekad poželim da sam jedna od onih koje moda ne interesuje, koje nije briga kako će da izađu iz kuće, ili čak onih koje ni ne znaju šta s čim ide, tj. kojima sve ide, pa izgledaju kao cirkus. Da, da, nekad čak poželim i da sam jedna od njih. One se devojke ne nerviraju brate mili. Obuku šta im prvo padne pod ruku i izađu. Ne razmišljaju satima. I one su srećne, iskreno srećne... Al šta ću... Ljubav prema modi je jača od mene. I od mojih finansijskih poteškoća. I od manjka vremena. Ona je baaaš velika. Ja modu baaaš volim. I stalno ću razmišljati šta da obučem... Verujte, znam ja da to nije najvažnija stvar na svetu, i ne mislim da jeste. Al je baš bitna jel da? Mogu da pričaju da odelo ne čini čoveka, al to je laž... :)